Sindrom „BURN OUT“ ili sindrom izgaranja na poslu označava stanje psihičke i emocionalne iscrpljenosti, koje dovodi do smanjene produktivnosti na poslu. Iscrpljenost se javlja zbog neusklađenosti ambicija, ideja, ciljeva i zadataka na poslu, zbog čega je osoba izložena hroničnom stresu i napetosti. Kao posledica toga javiće se nezadovoljstvo, tenzija i stres, što se u savremenoj literaturi zove sindrom izgaranja na poslu. Stres koji uzrokuje sindrom sagorevanja nastaje najčešće kao posledica loših međuljudskih odnosa a sobe koje pogađa ovaj sindrom su najčešće one koje poseduju dobre liderske sposobnosti, entuzijaste, otvorene, komunikativne i strogo orijentisane ka pozitivnom cilju. Reč je o profilu radnika koji je poželjan u svakoj firmi koji ukoliko ne naiđu na razumevanje i podršku kolega postaju kandidati za sindrom izgaranja na poslu „burnout“.
Najčešći simptomi izgaranja na poslu su učestale glavobolje, hroničan umor, nesanica, stomačne tegobe, malaksalost, povećana potreba za konzumiranjem alkohola i droge, osećanje bespomoćnosti i nezadovoljstva poslom, odsustvovanje sa posla i drugi.
Uzroci nastanka sindroma“burnout-a“su pre svega karakteristike radne sredine, organizacijski faktori i odnosi između pojedinaca i klijenata. Tu spadaju prenatrpanost poslom, konflikti među zaposlenima, neadekvatno korišćenje znanja i veštine pojedinaca prilikom obavljanja posla, slaba podrška od strane kolega i neprofesionalni ili suviše lični odnosi između pojedinaca i njegovih klijenata.
Faze za nastanak ovog sindroma: Postoje tri faze u genezi ovog sindroma. Prva faza naziva se idealistički entuzijazam i javlja se tokom prvih godina rada. Osoba koja tek počinje sa radom puna je energije, nade i entuzijazma. Očekuje pozitivnu atmosferu, prihvaćenost od strane kolega, veliki uspeh u radu, daje sve od sebe. U sledećoj fazi osoba se preispituje da li je dovoljno produktivna u poslu koji obavlja i da li postoji smisao tog posla. Naredna faza donosi apatiju – odsustvo emocija. Osoba izbegava ljude i kolege oko sebe, svoje aktivnosti obavlja po automatizmu, ulaže malo energije i vremena u svoj rad.
U modernom svetu nijedna profesija nije pošteđena ove pojave pa tako ni profesije koje podrazumevaju socijalne kontakte, visoku odgovornost, naporan rad, među kojima su i lekari i medicinske sestre. Da bi se sprečio nastanak „burnout“ sindroma među zdravstvenim radnicima, koji u velikoj meri utiče na kvalitet i kvantitet posla, rukovodstvo zdravstvenih ustanova mora da vodi računa i stalno sprovodi ankete o tome u kojoj meri su oni zadovoljni odnosno nezadovoljni svojim radom i okruženjem. Na osnovu dobijenih rezultata menadžment i rukovodstvo zdravstvene ustanove moraju odmah da počnu sa preventivnim merama.
Mere prevencije za razvoj sindroma burnout-a su obezbeđivanje optimalnog odnosa između klijenta i osoblja, fleksibilno planiranje posla, podrška od strane kolega. Takođe mora da postoji stalna kontinuirana edukacija , dobri uslovi rada i postavljanje jasnih ciljeva.
ZAKLJUČAK: Da bi zdravstveni radnici mogli neometano da obavljaju svoj posao potrebna je veća podrška od strane rukovodstva zdravstvene ustanove, bolja organizacija vremena i posla, bolja komunikacija među zaposlenima i organizacija kao i raspodela poslova među zaposlenima. Tako će i lekari i medicinske sestre bolje reagovati na svakodnevne situacije, suočavati se sa manje stresa, biće manji rizik od razvoja sindroma burnout-a, što će uticati i na bolju produktivnost u radu.
Pedijatrijska sestra – Ana Radomirović – Dom zdravlja Niš
